Od­go­va­ra­ju­ći da­lje na „Po­bje­di­no” pi­ta­nje u nje­nom bro­ju od 5. apri­la 1989. Ko­stić je na­sta­vio:
„Iz­me­đu ok­to­bar­skih i ja­nu­ar­skih do­ga­đa­ja u Cr­noj Go­ri, bio sam u pri­li­ci dva pu­ta da jav­no na­stu­pim u Do­mu ar­mi­je u Nik­ši­ću i u Do­mu ar­mi­je u Ti­to­gra­du, gdje sam go­vo­rio voj­nim star­je­ši­na­ma i gra­đan­skim li­ci­ma za­po­sle­nim u JNA na te­mu: Opo­ziv i ostav­ka. U oba istu­pa iz­nio sam svo­je uvje­re­nje da je osnov­ni uzrok sve­na­rod­nog re­vol­ta ono o če­mu sam već go­vo­rio. Ogrom­nu ve­ći­nu lju­di, pa i onih ko­ji su no­si­li fo­to­gra­fi­je Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća, kli­ca­li mu i pri­zi­va­li ga, do­ži­vio sam kao lju­de ko­ji u toj lič­no­sti vi­de no­vog čo­vje­ka na po­li­tič­koj sce­ni, ko­ji je us­po­sta­vio kon­takt sa ma­sa­ma, ste­kao po­vje­re­nje na­ro­da, ko­ji dje­lu­je ener­gič­no i obra­ća se na­ro­du ra­zu­mlji­vim je­zi­kom. Dru­gim ri­je­či­ma, lju­di u tom čo­vje­ku vi­de šan­su za pro­mje­ne, za ne­što no­vo. I da­nas sam uvje­ren da bi ogrom­na ve­ći­na tih lju­di kli­ca­la Mi­lo­še­vi­ću sa jed­na­kim za­no­som da je on po­te­kao iz Hr­vat­ske, Slo­ve­ni­je, Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne...”
Pi­ta­nje: Go­vo­ri se i pi­še o ot­po­ri­ma po­je­di­nih ru­ko­vo­di­la­ca ko­ji su si­šli sa po­li­tič­ke sce­ne, što se sma­tra na­sto­ja­njem da se uko­če de­mo­kra­ti­za­ci­ja i pro­mje­ne. Ima i mi­šlje­nja da ste i Vi, na ne­ki na­čin, pri­pad­nik te „sta­re po­li­ti­ke”. Ka­ko će­te to, uko­li­ko ima osno­va, uskla­di­ti sa ovim no­vim ta­la­som?
Od­go­vor: Ot­po­ri po­je­di­na­ca pro­mje­na­ma i za­po­če­tom pro­ce­su de­mo­kra­ti­za­ci­je ra­zu­mlji­vi su i oče­ki­va­ni, ali im ne tre­ba da­ti šan­su i sva­ki ta­kav po­ku­šaj tre­ba one­mo­gu­ći­ti, u pr­vom re­du, po­li­tič­kim sred­stvi­ma.
Što se ti­če dru­gog di­je­la Va­šeg pi­ta­nja, ta mi­šlje­nja o mo­joj pri­pad­no­sti sta­roj po­li­ti­ci mo­gu bi­ti sa­mo re­zul­tat ili ne­po­zna­va­nja mo­ga do­sa­da­šnjeg an­ga­žo­va­nja u po­li­tič­kom i pri­vred­nom ži­vo­tu Cr­ne Go­re, ili zlo­na­mjer­nih po­ku­ša­ja sa ci­ljem da se u star­tu otvo­ri pro­stor za stva­ra­nje ne­je­din­stva u po­li­tič­kom i dr­žav­nom ru­ko­vod­stvu Re­pu­bli­ke. Uvje­ren sam da ne­ću bi­ti u si­tu­a­ci­ji da se uskla­đu­jem sa no­vim ta­la­som. Ja se sa­mo uklju­ču­jem u taj no­vi ta­las, ko­ji je, na­ža­lost, do­šao sa do­sta za­ka­šnje­nja. Za no­vi ta­las za­la­gao sam se vr­lo upor­no još kao pred­sjed­nik Cen­tral­nog ko­mi­te­ta Sa­ve­za omla­di­ne Cr­na Go­re u pe­ri­o­du od 1963. do 1969. go­di­ne. Zbog ta­kvog jav­nog za­la­ga­nja za de­mo­kra­ti­za­ci­ju ka­drov­ske po­li­ti­ke i po­li­tič­kog ži­vo­ta u Re­pu­bli­ci, 1967. i 1968. go­di­ne, iako na du­žno­sti pred­sjed­ni­ka omla­di­ne Cr­ne Go­re, do­ži­vio sam vi­sok ste­pen po­li­tič­ke izo­la­ci­je, po­sli­je če­ga sam na svoj za­htjev pre­šao na rad u Kom­bi­nat alu­mi­ni­ju­ma. U toj or­ga­ni­za­ci­ji ostao sam 10 go­di­na kao sa­vjet­nik za raz­voj, ko­mer­ci­jal­ni i ge­ne­ral­ni di­rek­tor Kom­bi­na­ta. Na­kon 10 go­di­na, po is­te­ku če­tvo­ro­go­di­šnjeg man­da­ta za ge­ne­ral­nog di­rek­to­ra, mi­mo svo­je vo­lje, a uvje­ren sam i mi­mo vo­lje ko­lek­ti­va, ali za­to vo­ljom po­li­tič­kog vr­ha Re­pu­bli­ke, oti­šao sam iz Kom­bi­na­ta. Po­sli­je to­ga sam se­dam mje­se­ci sje­dio kod ku­će i, opet na svoj za­htjev, oti­šao na Uni­ver­zi­tet, gdje sam ubr­zo dok­to­ri­rao i osam go­di­na ra­dio na po­slo­vi­ma raz­vo­ja u In­sti­tu­tu za teh­nič­ka is­tra­ži­va­nja i pre­da­vao po­li­tič­ku eko­no­mi­ju stu­den­ti­ma teh­nič­kih fa­kul­te­ta.
Ono što me naj­vi­še ohra­bru­je i što me je pod­sta­klo da pri­hva­tim kan­di­da­tu­ru za pred­sjed­ni­štvo, a ka­sni­je i za pred­sjed­ni­ka Pred­sjed­ni­štva SR Cr­ne Go­re, je­ste sa­zna­nje da na če­lu ovih pro­mje­na sto­je mla­di i spo­sob­ni lju­di, ko­ji ima­ju i zna­nja i hra­bro­sti za pro­mje­ne. Uvje­ren sam, na osno­vu is­ku­stva ko­je sam ste­kao u po­li­tič­kom ra­du, za­tim u pri­vre­di i na Uni­ver­zi­te­tu, da mo­gu u to­me da im po­mog­nem. Onog mo­men­ta ka­da bi oni osje­ti­li da im u tim po­zi­tiv­nim pro­mje­na­ma i pro­ce­si­ma mo­gu za­sme­ta­ti, ili ja sam do­đem do ta­kvog za­ključ­ka, vra­ti­ću se na Uni­ver­zi­tet, kao što sam to uči­nio na­kon ostav­ke u iz­vr­šnom vi­je­ću, u ko­me sam bio pot­pred­sjed­nik.
Prof. dr Bran­ko Ko­stić je 29. de­cem­bra 1989. go­di­ne dao in­ter­vju be­o­grad­skoj „Du­gi”.
Pi­ta­nje: Prem­da ste pri­je „ja­nu­ar­ske re­vo­lu­ci­je” bi­li pot­pred­sjed­nik re­pu­blič­kog iz­vr­šnog vi­je­ća, za Vas se ni­je mno­go zna­lo i Vaš iz­bor za pred­sjed­ni­ka Pred­sjed­ni­štva SR Cr­ne Go­re mno­gi su, upra­vo zbog va­še ra­ni­je funk­ci­je, pro­ko­men­ta­ri­sa­li kao „po­ku­šaj da se u no­vo ru­ko­vod­stvo uba­ce osta­ci sta­re po­li­ti­ke”. Dje­lo­va­li ste, na ne­ki na­čin, kao opo­zi­ci­ja „mla­dim, hra­brim mom­ci­ma”. Čak se pri­ča­lo i o ne­kom in­ter­nom su­ko­bu unu­tar no­vog ru­ko­vod­stva. Ko­li­ko je isti­ne bi­lo u tim gla­si­na­ma?
Od­go­vor: Što se ti­če mog iz­bo­ra za pred­sjed­ni­ka pred­sjed­ni­štva, mo­ram re­ći da je i za me­ne bio neo­če­ki­van, iz raz­lo­ga što sam se u tom mo­men­tu za­te­kao na funk­ci­ji pot­pred­sjed­ni­ka iz­vr­šnog vi­je­ća (Vla­de), u at­mos­fe­ri pu­noj na­bo­ja, oprav­da­nog re­vol­ta i ne­ras­po­lo­že­nja omla­di­ne, rad­ni­ka i gra­đa­na. Ovo, i po­red to­ga što smo mi kao iz­vr­šno vi­je­će već 8. ok­to­bra uju­tro pod­ni­je­li ostav­ku, iako to od iz­vr­šnog vi­je­ća ni­ko ni­je tra­žio. Na toj ostav­ci smo in­si­sti­ra­li upra­vo mi, čla­no­vi iz­vr­šnog vi­je­ća, ima­ju­ći ra­zu­mi­je­va­nje za taj re­volt i po­tre­bu da se, ko­nač­no, ne­što poč­ne mi­je­nja­ti u Cr­noj Go­ri. Re­zer­ve u od­no­su na me­ne bi­le su sa­svim ra­zu­mlji­ve, po­red osta­log, i zbog to­ga što je ta­las na­rod­nog ne­za­do­volj­stva i po­kret ma­sa u ok­to­bru 1989. i ja­nu­a­ru 1990. iz­ba­cio na po­vr­ši­nu ve­li­ki broj mla­dih, spo­sob­nih i hra­brih lju­di, od ko­jih me naj­ve­ći broj ni­je po­zna­vao.
(NA­STA­VI­ĆE SE)

PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ